MILONGA ZA LUKU ŠTEKOVIĆA
Iz dvadesetog stoleća odbacujem prvih trideset pet
iz dvadesetprvog veka uzimam prvih jedanaest
i dižem čašu za tvoje, umalo sekirice.
To svetli u meni iz tame devedesetih:
pijem s tobom, zajedljivim prema Srbijancima, džin-fis
iza zatamnjenog stakla bifea u Vukovoj ulici.
Gosti sede na terasi osunčanoj
a mi smo se sklonili od proletnje košave
i prašine od blata zimskog,
u našu primaveru, onkraj stihova.
O slatkim sedamdesetim
u Daruvaru i Virovitici ti mi pričaš,
o diktatoru, koji smo mi Srbijanci, sami,
o Miji i Mišou, o Popi i Pesoi, prvim prevodima,
o češkoj avangardi, Holanu.
Baš si bio otegao sa radom
na antologiji romske poezije,
s tim tvojim ubuđavelim karticama,
što su te na tavanu Radio Beograda
čekale još od Zogovića.
Moj honorar za tvoje izabrane kod Prosvjete
uterivali smo kad dođe Sajam knjiga.
Hladno si sudio o srpskoj poeziji,
i to sam voleo, to mi je trebalo.
Za mene, tada, bio si svetlost sa Zapada,
s beretkom i muštiklom, Žan Maks Mulen,
razoružavao si me smesta.
Uveče si zadnjim gradskim polazio na Istok
u Krnjaču, u kolektivni smeštaj,
gde su te u mraku, kao blago, čekale bleštave konzerve.
Momcima na Savi, što poeziju nisu čitali
ni kao obaveznu lektiru, pričao sam o tebi
verujući da bi oni voleli tebe i tvoje stihove.
Mi smo imali patnju koju naši tlačitelji ne iskusiše.
Umesto novog, u meni blista prošli život,
prvi put ja ga grlim kao pobednički pehar:
i tu tvoju staru škodu čak mogu da vidim,
u koju si, za svaki slučaj,
tih slatkih sedamdesetih,
kada kreneš sa drugaricom u Pečuj,
gde si kupio one opevane cipele,
i posle ih za vinograd koristio,
ispod skaja stavljao dve hiljade maraka,
u slučaju da se granice, s novom rezolucijom, zatvore,
što je i danas lepa lova,
zbog koje bih se možda i javno
odrekao poezije, i tebi,
da vidiš kakvi su zaista Srbijanci, doskočio.
